Песма сокола Чараиветија

 

Ледено плаветнило режу моја крила,

за мном остаје Царство Снова

у Збиљу се враћам

соко Чараивети.

У Збиљи векове ћу провести

у Долини то је тек трен.

Пут простран преда мном се пружа,

мој посао на њему ситан.

Пустиње, стење, опасне ветрове пролетећу,

до првог поља сунцокрета цео бескрај.

Само вера и нада покрећу моја крила

да ледено плаветнило режу.

Нада ће престати, смрзнути се,

увек тако бива;

вера ће се угљенисати,

скаменити у дијамантски трун.

Извор васколике вере - једна ситница:

Краљу Долине Снова Старом Самовилу,

великом мужу чаробне краљице Снохватице,

понестало зрна сунцокрета:

без њих појешће прсте од плахости,

неће више моћи харфу да свира.

.  .  .  .  .  .  .  .  .   .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Зоран Павловић

Зоран Павловић

Књижевник и књижевни преводилац.

Живи и ради у Београду и Новом Саду.

На поезију -

садржај

Контакт: ok.koral@gmail.com

На почетну

  <<  Поезија >>